U Leposaviću, na obodu grada gde se betonska silueta nove zgrade uzdiže kao simbol nade za mnoge raseljene i socijalno ugrožene porodice, noći su još uvek mračne. U junu ove godine podeljeni su stanovi u objektu namenjenom upravo njima — ljudima kojima je dom najvažniji korak ka novom početku. Ipak, taj početak ostao je nedovršen. Zgrada, iako useljena, ni danas nema struju.
Stanari su, kažu, bili prinuđeni da se snalaze. Razvukli su kablove, povezali motalice, tražili način da makar sijalica gori. Ali život na privremeno, život na kablu — nije rešenje.
Među njima je i Ana Vulićević, majka četvoro dece, od kojih jedno ima svega tri meseca. Za Kurir TV ispričala je kako izgleda svakodnevica koja bi trebalo da bude normalna, a pretvorila se u borbu.
“Vodu grejem u šerpi da bih okupala decu. Bebu držim umotanu da se ne prehladi. Distribucija nikada nije došla da pogleda, iako su mnoge TV ekipe snimale, pričale o tome, ali ništa se nije promenilo”, kaže Ana, tiho, ali jasno.
Ona podseća da je gradonačelnik Leposavića obećao priključenje struje čim se stanovi usele. Obećanje je, međutim, ostalo samo reč. Prošlo je više od pet meseci, a stanari i dalje čekaju svetlo.
Za njih, struja nije luksuz — ona je toplota u brzim zimskim večerima, topla voda za kupanje dece, frižider koji čuva mleko za bebu. Ona je pravi dom.
A dok sijalica i dalje gori samo preko kablova koji vire iz hodnika, stanari poručuju da neće odustati. Nadaju se da će neko, posle svih televizijskih priloga i molbi, konačno uključiti prekidač koji će ovoj zgradi doneti ono najosnovnije — život dostojan ljudi.